Jedan od najvećih reditelja kada je reč o filmovima koji za centralnu temu imaju pljačku, vraća se žanru koji ga je proslavio. Stiven Sodeberg, režiser Oušnovih jedanaest, ove sezone režirao je film Logan Laki, priču o dva brata koji pokušavaju da izvedu pljačku za vreme naskar trke u Severnoj Karolini.  Iako ova ekipica ne posvećuje neko posebno vreme pripremajući se da onesposobi alarmni sistem i uopšte isplanira pljačku, film  dobro prolazi i kod publike i kod kritike, što s obzirom na temu, reditelja i glavne zvezde – Danijela Krejga i Čeninga Tejtuma, nije bilo veliko iznenađenje.

Ove sezone pojavio se možda i još bolji film, Vozač, Edgara Rajta. Njegov narativ je nije toliko standardizovan, i fokus je na mladiću koji je vozač za bekstvo sa mesta zločina, i koji neće da se bavi time čime se bavi i u čemu je nenadmašan. On biva primoran da učestvuje u pljački, koja je osuđena da propadne. Glumačka ekipa daje filmu posebnu notu i tera vas da ga nipošto ne propustite (Kevin Spejsi, Džejmi Foks, Džon Ham), a ljubavna priča daje ovom ostvarenju srce koje kuca.

Ova dva filma vratila su nas pomalo nostalgično na pljačkaške filmove, jer žanr već par godina nije imao dostojne predstavnike. Dok čekamo neka nova ostvarenja, vreme je da se podsetimo šta smo to imali prilike da pogledamo od 2000.godine do današnjih dana.

Aflekov Grad i Lijev Čovek iznutra

Od 2010.godine kada je Ben Aflek režirao Grad, mi smo u stvari čekali prave pljačkaške filmove.  Nakon Dobrog Vila Hantinga, Grad je druga bitna stanica u Aflekovoj karijeri, na kojoj je konačno pokazao za šta je sposoban. Oni koji su gledali sećaju se fora sa maskama časnih sestara. Grad je obilovao nasiljem, i nije imao tu sofisticiranost kakvu najčešće nude ovakvi  filmovi – dani i noći planiranja, svaki alarmni sistem probijen, svaki video nadzor vešto zaobiđen, svaka šifra poznata. Ali je prikazao autentičnu ekipu iz bostonskog kriminalnog miljea, i pogurao Afleka ka zezdama.

Četiri godine pre ovog ostvarenja, Spajk Li je snimio svoj jedini totalno mejnstrim film, u kome igraju Klajv Oven, Denzel Vošington, Džodi Foster, Vlijem Defo i Kristofer Plamer.  Postoje filmovi u kojima je zvuk alarmnog sistema usred utovara novca u vaše torbe znak da ste se negde debelo preračunali, a postoje i oni u kojima problemi nastupaju nakon uspešne pljačke. Čovek iznutra teče najpre kao film u kom je pljačka pošla po zlu, i neplanirano imamo situaciju sa taocima. Ali kako vreme prolazi zapitaćemo se i je li ona baš toliko neplanirana. Iako ima poneki obrt previše, stil reditelja Lija i njegovo divno kadriranje Njujorka, vode film na visok umentički nivo.

I ponovo Soderberg

Godina je 2001. na početku novog milenijuma i novog doba, snimljen je i novi film koji redefiniše žanr. U Oušnovim sve funkcioniše – sjajna hemija između glumaca, neverovatna ekipa na jednom mestu (Džordž Kluni, Bred Pit, Met Dejmon i Džulija Roberts su imena pojedinačno dovoljna da film funkcioniše), scenario i režija vođeni sa stilom. Koliko se u planiranju filma metaforično nijedan alarmni sistem nije upalio, tako se ni tokom pljački koje Deni Oušn (Klunijev lik) organizuje alarmni sistem ne pali, ukoliko on to ne želi. Svaka katastrofa koja se desi, desi se planirano, i dok gledate veliki um na delu, morate da skinete kapu Soderbergu. Nije u pitanju samo iluzionista na filmskom platnu, već i u svetu  kriminalaca.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.