Poštovanje prema preminulom i njegovoj porodici iskazuje se dolaskom na sahranu i primerenim ponašanjem za sofrom, uz podsećanje na zajedničke trenutke sa preminulim i očuvanje uspomene na njega.
Sahrane kod pravoslavaca su kombinacija crkvenih i (ostataka) paganskih običaja, koji svedoče i o duhovnosti našeg naroda, kao i o njegovoj vezanosti za neke rituale koji su više u službi onih koji ostaju, nego u službi odlazećeg. Na njima se plače i nariče, žali i izražava saučešće, čita se opelo i moli se za dušu pokojnika, ali se često i jede i pije i, nažalost, ponekad se neko toliko zaboravi da počne i da nazdravlja.
Pravoslavni običaji za sahrane i obeležavanje pomena, kao rituali vezani za veru i tradiciju, imaju s jedne strane simboličan značaj. Pomažu porodicama da u tom periodu najveće tuge i boli za preminulim pronađu utehu, kako u veri, tako i u zajednici koja se trudi da bude što je više moguće uz njih. Time svi zajedno iskazuju poštovanje prema preminulom i čuvaju uspomenu na njega, prosećajući se zajedničkih dogodovština i detalja, pa i anegdota iz njegovog života.
Šta kaže Crkva i kako je u praksi
Crkveni kanoni nalažu da se za sahranu obezbede velika sveća i svećice, krst, kuvano žito – panaija ili koljivo, crno vino i miro (kombinacija vina i zejtina). Podrazumeva se da se pozove sveštenik (ili više njih) koji čita opelo, u savremeno vreme sve češće samo u kapeli i na grobu. Još se ponegde zadržao i poštuje stari običaj da sveštenik dolazi i u kuću pokojnika, kao i da se za pokoj njegove duše moli i tokom kretanja pogrebne povorke. Pogrebni obred podrazumeva, osim molitve za dušu preminulog, i paljenje male sveće koja stoji u činiji sa kuvanim žitom, kao i velike sveće koji na čelu pogrebne povorke, pored onoga ko nosi krst, nosi nako od najbližih članova porodice.
Hrana se, ukoliko je bude, kaže Crkva, na kraju obreda razdeli sirotinji, u znak pomena na preminulog.
Kako je u stvarnosti?
U zbilji, može da bude tako kako propisuje Crkva. Posle bacanja grumena zemlje uz „neka mu je laka zemlja“, prisutni odlaze svojim kućama. Na groblju se svako poslužio kuglicom samlevenog kuvanog žita pomešanog sa šećerom u prahu i mlevenim orasima, eventualno osvežio vodom ili kafom i sokom.
U praksi, vrlo često to nije slučaj. Mnoge porodice već posle ukopa preminulog i bacanja grumena zemlje, organizuju posluženje na samom groblju. Sem podrazumevajućeg žita i pića za osveženje, posebno u vreme vrelih letnjih dana, mahom se posluže i sitni kolači i pecivo.
Mnoge porodice, pak, organizuju i čitave male bankete, nezavisno od toga da li u svojim domovina, da li u restoranima ili u prostorijama namenjenim organizovanju daća koje se nalaze u okviru groblja. Po obavljenom ukopu pokojnika, neki član porodice ili prijatelj u njihovo ime pozova prisutne na večeru, kako se nekada nazivao svaki parastosni obrok koji se poslužuje u čast pokojnika. Danas se uobičajeno kaže da se ljudi pozivaju na ručak. Pozivu bi svakako trebalo da se odazovu kumovi i najbliža rodbina, a ostali kako su u mogućnosti.
Tokom mrsnih dana, podrazumeva se, na sofri se nalazi mrs – nekada je poštovano pravilo da se za dušu pokojnika žrtvuje brav (prase, ovca ili koza) istog pola kao što je njegov pol, a sredom, petkom i u dane posta poslužuje se posna hrana.
Neretko, i danas neka mlađa osoba posipa vodom iz bokala sve koji dođu tamo gde se služi daca, ali se sve češće ruke peru ispod česme. Negde se još poštuje stari običaj, ostavljanje mesta na čelu stola, za pokojnika, gde se slažu delovi njegove garderobe i u tanjir ispred postavlja sva poslužena hrana i piće.
Neparan broj sofri i postavljanje jela ubrzanim tempom, bez odugovlačenja
Pravilo je da se posle sahrane, kao i posle svakog parastosnog obroka, postavlja neparan broj sofri. Jedna, ukoliko ima mesta za sofrom za sve prisutne, ili tri, ako je mnogo veći broj ljudi koji su se odazvali pozivu. Za trećom sofrom obično sede svi oni koji su učestvovali u posluživanju tokom prve dve.
Obično se poslužuje koljivo, ukoliko nije posluženo na groblju, predjelo, pasulj kao sinonim parastosnog obroka kada su pravoslavci u pitanju,punjene paprike, pečeni zaklani brav, salate i kolači na kraju. Domaćini se trude da i pića bude u izobilju, ali imajući u vidu opasnost da se neki od prisutnih zapiju pa čak i počnu da nazdravljaju, što svakako nije red i o čemu bi skloni piću trebalo posebno da vode računa.
Mnogi danas i ne znaju, ali nekada je bezuslovno poštovani pravilo koje se i danas negde zadržalo, da se jela poslužuju brzo. Nema otezanja, bespotrebnih predugačkih razgovora, sedenja po završetku daće. Svi prisutni za sofrom ustaju istovremeno, kada ustane prva osoba, obično im dajući znak da je vreme za to. Tako se uvažava i porodica preminulog, ali i oni koji čekaju da se postavi sledeća sofra, kako bi imali prilike da što pre i oni budu posluženi.
U svakom slučaju, poštovanje i porodici i pokojniku odaje se primerenim, smernim ponašanjem, saučestvovanjem u njihovoj boli, podsećanjem na značaj preminulog za vaš i život vaše porodice. Bez smejanja i neslanih šala, bez zdravica i nazdravljanja. I naravno, podrazumeva se da nema gorkih reči i otrovnih strelica, makar za sofrom u isto vreme bili i oni koje smatrate svojim neprijateljima.