Pre desetak godina „pametna kuća“ je značila projekat od nekoliko hiljada evra, ormar sa elektronikom u ostavi i firmu koja dolazi na servis. Danas se ista stvar dešava mnogo tiše. Neko kupi senzor za hodnik jer mu je dosadilo da traži prekidač sa kesama u rukama. Neko drugi zameni prekidač u dnevnoj sobi onim na dodir koji se javlja na telefon. Treći stavi traku ispod kuhinjskih elemenata sa senzorom na koji se mahne rukom. Nijedan od njih ne bi rekao da ima pametan stan, a svi zajedno menjaju način na koji se u Srbiji pali svetlo.
Električari koji rade po stanovima kažu da je pomak počeo sa svakim novim računom za struju i da ga ubrzava jednostavna činjenica: oprema je pojeftinila toliko da se senzor za hodnik plaća manje od jedne večere. Ono što se ranije radilo iz luksuza, sada se radi iz štednje i lenjosti, što je mnogo pouzdaniji motiv.
Hodnik, ostava, plakar: gde senzor vraća novac za mesec dana
Najviše se troši tamo gde svetlo ostane upaljeno bez razloga, a to su prostorije u koje se ulazi na kratko. Hodnik, ostava, garaža, stepenište u kući, plakar. Tu se svetlo upali, radi se nešto pola minuta, i ode se dalje, a prekidač ostane gore do večeri. Senzor pokreta rešava upravo to. Registruje toplotu tela na daljini od nekoliko metara, upali svetlo, i ugasi ga posle podešenog vremena, obično između deset sekundi i nekoliko minuta, kada se u prostoru više ništa ne pomera.
Ono što se promenilo u poslednje dve godine je da senzori nisu više samo oni beli plastični krugovi na zidu za sijalicu od 220 V. Postoji čitava porodica malih uređaja koji se ugrađuju u nameštaj i rade sa niskonaponskom rasvetom. Senzor pokreta za LED trakudanas je kutijica od nekoliko centimetara koja se sakrije u profil ili ispod police, napaja se istom strujom od 12 ili 24 V kao traka, i podnosi opterećenje od 36 do 60 vati, što je dovoljno za tri do šest metara trake. Za plakar postoji verzija koja radi kao prekidač na vratima: otvore se vrata, upali se traka na unutrašnjoj strani, zatvore se, ugasi se. Za kuhinju je najpopularniji infracrveni senzor promera osam milimetara koji se ugradi u donju ivicu visećeg elementa i reaguje na mahanje rukom, pa se svetlo iznad radne ploče pali bez dodirivanja masnim prstima. Postoje i senzori na dodir, gde se prstom pređe preko malog metalnog kruga, a dužim držanjem svetlo se dimuje.
Za stepenice u kućama sa dva nivoa senzori se stavljaju na oba kraja, pa se traka ispod gazišta pali kada se krene gore ili dole. Noću se pri tom svetlo obično podesi na trećinu jačine, jer punim intenzitetom u tri ujutru niko ne želi da bude dočekan.
Greška koja se najčešće pravi kod senzora je mesto ugradnje. Infracrveni senzor pokreta „vidi“ toplotu, pa ako gleda ka radijatoru ili ka prozoru kroz koji leti udara sunce, paliće se sam od sebe. Drugo pravilo je da senzor u hodniku gleda ka vratima kroz koja se ulazi, a ne ka zidu, jer se inače svetlo pali tek kada se već uđe u mrak.
Daljinski i zone: kada jedna soba ima više raspoloženja
Sledeći korak posle senzora obično je kontrola boje i jačine svetla, i tu ljudi prvi put čuju reč zona. Traka na plafonu dnevne sobe, traka ispod televizora i traka u vitrini su tri odvojena kruga, i svaki može da se pali i dimuje zasebno, ali za to treba prijemnik na svakom krugu i jedan uređaj koji ih sve vidi. LED kontroler sa daljinskim radi upravo to: mali prijemnik veličine kutije šibica stoji između napajanja i trake, a daljinski na 2,4 gigaherca komunicira sa četiri ili osam takvih prijemnika, svaki u svojoj zoni. Isti daljinski zato može da gasi vitrinu a pojačava plafon, ili da sve spusti na deset procenata jednim tasterom.
Vrsta kontrolera zavisi od trake. Za jednobojnu traku treba samo dimovanje, za onu sa podesivom belom, gde se ton menja od toplog do hladnog, kontroler ima dva kanala, a za RGB trake koje menjaju boje ima ih četiri ili pet. Uz to postoje i zidni paneli na dodir koji se montiraju umesto klasičnog prekidača ili se magnetom drže na zidu, pa gosti ne moraju da traže daljinski po fotelji.
Zamka koja se ne vidi u prodavnici je da kontroler i daljinski moraju da budu istog sistema. Prijemnik jednog proizvođača ne razume daljinski drugog, iako oba rade na istoj frekvenciji. Ko kupuje deo po deo tokom godine, drži se jedne serije od početka.
Telefon, glas i prekidač bez nule
Treći sloj je ono što se najčešće i zove pametnom rasvetom, upravljanje preko aplikacije ili glasom, i tu se napravi najviše grešaka pri kupovini. Pametna rasveta u stanu danas najčešće znači zamenu klasičnog prekidača onim sa WiFi ili Zigbee vezom, koji se i dalje pritiska prstom kao nekad, ali se i javlja aplikaciji, pa se sa posla proveri da li je ostalo upaljeno, ili se u sedam uveče automatski upali plafon na pola. Isti prekidači slušaju i glasovne asistente, pa je „ugasi kuhinju“ rečenica koja u sve više stanova zaista nešto radi.
Prva stvar koju treba proveriti pre kupovine je da li u kutiji prekidača postoji nula. U starijim stanovima kroz kutiju prekidača obično prolazi samo faza, a pametni prekidač treba stalno napajanje da bi radio i kada je svetlo ugašeno. Postoje modeli bez nule koji vuku minimalnu struju kroz sijalicu, ali sa LED rasvetom male snage to zna da izazove blago svetlucanje u ugašenom stanju. Modeli sa nulom su stabilniji, ali traže da se do kutije dovuče još jedna žica, što u već okrečenom stanu nije trivijalno. Električar to proveri za dva minuta i ta dva minuta uštede mnogo živaca.
Druga stvar je izbor između WiFi i Zigbee uređaja. WiFi prekidači rade odmah, bez ikakve dodatne kutije, ali svaki od njih je još jedan uređaj na kućnom ruteru. Do desetak komada ništa se ne primeti, ali stan u kojem je svaka lampa, roletna i utičnica na WiFi mreži počinje da guši ruter. Zigbee uređaji traže jednu centralnu kutiju, ali među sobom prave sopstvenu mrežu i ne opterećuju internet, pa su bolji izbor kad se planira više od deset tačaka.
Treća stvar je podrška za scene. Prava korist od pametnog prekidača nije u tome što se pali telefonom, nego što se jednom podesi kako stan izgleda u sedam uveče, kako u ponoć, kako kad se gleda film, i posle se to nikad više ne dira. Ko kupuje prekidač koji ne zna scene, uzeo je skuplji daljinski.
Odakle početi kad se ne zna ništa
Redosled koji preporučuju oni koji su to radili u sopstvenom stanu je uvek isti. Prvo senzor u hodniku ili ostavi, jer se rezultat vidi na prvom računu i ne traži ni aplikaciju ni lozinku. Zatim traka ispod kuhinjskih elemenata sa senzorom na mahanje, jer to menja svakodnevno kuvanje. Tek onda dnevna soba sa zonama i daljinskim, i na kraju, ako se ukaže potreba, prekidači koji se javljaju telefonu.
Ono što se pri tom uvek isplati je pisati na papiru koji krug ide na koje napajanje i gde su prijemnici sakriveni. Majstor koji za tri godine dođe da nešto popravi u spuštenom plafonu biće zahvalan, a i vlasnik koji je u međuvremenu zaboravio gde je šta.
Nijedan od ovih koraka ne košta koliko je nekad koštalo samo projektovanje pametne kuće, i nijedan ne traži da se stan preseca. Zato se i ne primećuju. Svetlo se samo upali, samo ugasi, i niko više ne razmišlja o tome. To je verovatno najbolji znak da nešto radi kako treba.