Da li vam se desilo da osećate ogroman strah kada pomislite na odvajanje od jako drage osobe? Da li imate osećaj da će se osobi koju volite dogoditi nešto jako loše ako se od nje odvojite na duže vreme? Da li na vaše životne odluke u velikoj meri utiče efekat te odluke na vreme koje ćete provesti odvojeno od osobe s kojom ste bliski? Ako su vaši odgovori na ova pitanja potvrdni, moguće je da vas pogađa separaciona anksioznost.
U nastavku s vama delimo najčešće simptome separacione anksioznosti kod dece i odraslih, kao i moguća rešenja i metode lečenja.
Šta je separaciona anksioznost?
Separaciona anksioznost se odnosi na preterani strah ili brigu prilikom odvajanja od poznatog okruženja ili osobe za koju smo jako vezani.
Deca normalno prolaze kroz fazu koju karakteriše separaciona anksioznost. Koren je najčešće u nemogućnosti deteta da razume tok vremena i činjenicu da će se roditelj ili staratelj uvek vratiti po njega, čak i kada se razdvoje na nekoliko sati. Faza odrastanja koja obuhvata separacionu anksioznost obično se završava oko druge godine života. Upravo tada je dete u stanju da bolje razume obaveze i obećanja. Primera radi, mama i tata imaju obavezu da idu na posao, dete ima obavezu da ide u vrtić, ali stoji obećanje da će svakog dana roditelji doći po dete u vrtić.
Međutim, pojedinoj deci je teže da samostalno izađu iz ove faze i separaciona anksioznost polako postaje veliki problem i za dete i za porodicu. Takođe, separaciona anksioznost može pogoditi i odrasle, a jasno je da u velikoj meri može narušiti privatni, društveni i poslovni život te osobe.
Separaciona anksioznost kod dece
Kod deteta se može javiti pojačana vezanost za jednog ili oba roditelja, te separaciona anksioznost postaje veoma izražena ili nastavlja da jača i nakon druge godine života. Dešava se da dete odbija da spava ako kraj njega ne leže mama ili tata, odbija da samo boravi u bilo kojoj prostoriji u svom domu, a ostavljanje deteta u vrtiću ili čak školi postaje prava noćna mora.
Kada se odvoji od osobe za koju je vezano, dete postaje tužno, povučeno, ne može da se koncentriše, ne želi da se druži s vršnjacima. Osećaj ponekad mogu propratiti i fizički simptomi, poput mučnine, glavobolje ili čak i povraćanja. Dete nastavlja da proživljava traumu čak i kada je kod kuće, u svom krevetu, pored roditelja, i to u vidu noćnih mora. Ovaj problem se vremenom može pogoršavati i veoma negativno uticati na život svih članova porodice.
Dete može inicijalno bez problema proći kroz fazu separacione anksioznosti, ali se ovaj osećaj može vratiti nakon nekog traumatičnog događaja. Najčešći faktori rizika su: gubitak bliske osobe, razvod, selidba, promena škole… Ukoliko je dete prošlo kroz neku veliku i važnu životnu promenu, trebalo bi se posavetovati s psihologom i utvrditi preventivne mere, kako bi se razvoj separacione anksioznosti suzbio u samom začetku. Dešava se i da se anksiozni roditelji previše zaštitnički postave prema detetu, što dalje može dovesti do buđenja separacione anksioznosti kod deteta.
Separaciona anksioznost kod tinejdžera i odraslih
Deci se uglavnom daleko lakše toleriše separaciona anksioznost nego tinejdžerima i odraslim. Istina je da se ovaj problem najčešće javlja kod dece uzrasta do 12 godina, ali to apsolutno ne znači da ne pogađa i starije i to i muškarce i žene podjednako.
Separaciona anksioznost kod odraslih se uglavnom manifestuje kroz osećaj neizmernog nedostajanja doma i osoba s kojima taj dom deli. Dešava se da osoba postaje previše vezana za supružnika ili decu, te stalno proverava gde su i šta rade, što, logično, može značajno narušiti odnose i dovesti do čestih konflikata u porodici.
Separacionu anksioznost kod odraslih, slično kao i kod dece, može pokrenuti neki traumatični događaj. Primera radi, ako je u nedavnoj saobraćnoj nesreći tinejdžer izgubio život, roditelj će možda postati preokupiran sigurnošću svog deteta sličnih godina, te će postati previše zabrinut i zaštitnički nastrojen.
Simptomi separacione anksioznosti i moguća rešenja
Simptomi separacione anksioznosti uključuju:
- Preteranu uznemirenost kada je osoba duže vreme odvojena od voljene osobe ili kuće
- Preteranu brigu o voljenoj osobi
- Brigu da će se razboleti ili da će joj se nešto desiti što će prouzrokovati dugoročno razdvajanje od osobe za koju je vezana
- Strah da sama boravi van svog doma ili je udaljena od osobe za koju je vezana
- Noćne more u kojima se osoba odvaja od voljene osobe ili od doma
- Fizičke tegobe, poput glavobolje, mučnine i povraćanja kada se mora odvojiti od osobe za koju je vezana
Za postavljanje dijagnoze separacione anksioznosti ovi simptomi moraju biti konstantno prisutni najmanje 4 nedelje kod dece i tinejdžera i najmanje 6 meseci kod odraslih.
Pronalaženje rešenja, nažalost, nije toliko lako. Važno je da se osoba oseća bezbedno. Veliku pomoć može pružiti psihoterapija koja se bavi promenama ponašanja. Ponekad se u psihoterapiju uključuje i cela porodica jer je jako važno da svi shvate da nije u pitanju hir te osobe nego psihički promblem s kojim se suočava.
Kod dece se mogu primeniti sledeći koraci:
- Vodite posebno računa o obrocima i spavanju jer će dete biti još više anksiozno ako je umorno, gladno ili bolesno.
- Ako ima potrebe, prilikom svakog rastanka smireno objasnite detetu da ćete se vratiti po njega. Strpljenje i razumevanje su veoma važni i ozbiljno shvatanje detetove anksioznosti.
- Ostanite smireni prilikom razdvajanja čak i ako je vama teško
- Vežbajte odvajanje od deteta. Za početak, ostavite dete samo u jednoj prostoriji dok vi boravite u drugoj. Opcija su i stambeni kontejneri. Naime, ako imate dvorište možete iznajmiti stambeni kontejner na određeno vreme i držati ga u svom dvorištu. Neka to bude detetova tvrđava. Dete će znati da je udaljeno samo nekoliko metara od vas, a opet će učiti da bude samo u odvojenom prostoru.
- Nikada se nemojte iskradati iz kuće jer to može imati suprotan efekat.
Ukoliko se stanje uporno pogoršava, obavezno se obratite stručnjaku. Možda je u korenu separacione anksioznosti neki ozbiljniji problem koje dete i dalje nije u stanju da verbalizuje.