Insulinska rezistencija je čest metabolički poremećaj koji se često ne prepoznaje na vreme. Osobe koje pate od insulinske rezistencije često imaju nizak nivo energije, bolove u mišićima i zglobovima, promene raspoloženja i probleme sa varenjem, ne shvatajući da su ovi simptomi direktno povezani sa njihovim stanjem.
Određeni suplementi mogu da doprinesu održavanju stabilnog nivoa energije i metaboličke ravnoteže. Takve proizvode, među ostalim, nudi My BioHack Lab, koji se fokusira na formulacije zasnovane na prirodnim sastojcima.
Nelečena insulinska rezistencija slabi imunitet i može da pogorša upalne procese kod osoba sa hroničnim ili autoimunim bolestima, što vremenom dovodi do pogoršanja opšteg zdravstvenog stanja i raznih bolesti.
Šta je insulinska rezistencija i kako se razlikuje od dijabetesa?
Insulinska rezistencija nastaje kada ćelije postanu manje osetljive na insulin. Kada unosimo više šećera nego što telo može da iskoristi, ćelije smanjuju odgovor na insulin kako bi sprečile prekomeran unos glukoze. Kao rezultat, pankreas počinje da luči više insulina, što remeti ravnotežu energije, utiče na upalne procese, funkciju imunog sistema i opšte zdravlje.
Kada jedemo namirnice koje sadrže šećer, poput slatkiša, meda, voća i voćnih sokova, ili one koje se brzo pretvaraju u šećer nakon obroka, poput ugljenih hidrata kao što su hleb, testenina, pirinač i krompir, nivo šećera u krvi naglo raste. Pankreas tada luči insulin koji se vezuje za ćelijske receptore i omogućava šećeru da uđe u ćelije.
Problem nastaje kada ti receptori postanu neosetljivi. Telo tada mora da proizvodi sve više insulina da bi postiglo isti efekat. Vremenom se pankreas iscrpljuje, a višak šećera ostaje u krvi, a to onda dovede do stanja poznatog kao dijabetes tip 2.
Dakle, insulinska rezistencija predstavlja početnu fazu metaboličkog poremećaja, dok dijabetes označava stanje u kojem telo više ne može da održi stabilan nivo šećera ni uz povećano lučenje insulina. Uz promene u ishrani i načinu života, moguće je zaustaviti napredovanje, rešiti se masnih naslaga u predelu stomaka i u mnogim slučajevima preokrenuti insulinsku rezistenciju.
Koji su uzroci insulinske rezistencije?
Insulinska rezistencija ne nastaje naglo, već se razvija postepeno pod uticajem više faktora koji zajedno narušavaju ravnotežu u organizmu. U pitanju je složen proces u kojem način života, genetika i hormonske promene imaju podjednako važnu ulogu za razvijanje raznih bolesti.
- Starost: Rizik raste nakon 45. godine zbog smanjenja mišićne mase i povećanja telesne masti.
- Genetika: Nasledna sklonost može da poveća verovatnoću razvoja insulinske rezistencije.
- Ishrana bogata šećerom i rafinisanim ugljenim hidratima: Učestali skokovi šećera u krvi usled česte konzumacije slatkiša, testenina i prerađene hrane povećavaju potrebu za insulinom i slabe odgovor ćelija.
- Gojaznost: Višak telesne mase ili masnog tkiva, naročito u predelu stomaka (gojaznost), podstiče lučenje citokina, proteina koje ćelije imunog sistema koriste za međusobnu komunikaciju. Njihovo prekomerno prisustvo izaziva blage upalne procese koji ometaju normalan rad insulinskih receptora.
- Hroničan stres: Povišen kortizol tokom dužeg perioda stimuliše jetru da oslobađa šećer u krv i tako dodatno opterećuje insulin i njegove receptore.
- Loš san: Nedostatak sna ili loš kvalitet spavanja izazivaju hormonsku neravnotežu, uključujući povišene vrednosti kortizola, što smanjuje osetljivost tela na insulin.
Sve ovo zajedno povećava rizik od razvoja insulinske rezistencije i kroz vreme stvara osnovu za sledeće faktore rizika koji zahtevaju pregled.
Koji su faktori rizika za nastanak insulinske rezistencije?
Iako se insulinska rezistencija razvija unutar samog organizma, određene okolnosti povećavaju verovatnoću da do nje dođe. Ovi faktori ne izazivaju direktno poremećaj, ali stvaraju uslove u kojima telo teže održava normalan odgovor na insulin i zato zahtevaju pregled.
Rizik se povećava kod osoba koje imaju:
- Genetsku predispoziciju, odnosno prisustvo dijabetesa tipa 2 u porodici;
- Niži udeo mišićne mase, što smanjuje potrošnju glukoze;
- Poremećen ritam spavanja ili neredovne obroke, što menja hormonski balans;
- Dugotrajan stres koji održava povišen kortizol;
- Hormonske poremećaje, poput PCOS-a ili sniženog testosterona;
- Životni stil sa malo kretanja ili dugotrajnim sedenjem.
Faktori rizika ne stvaraju insulinsku rezistenciju, ali povećavaju verovatnoću da se njeni mehanizmi pokrenu i vremenom učvrste, što može dovesti do dijabetesa.
11 simptoma insulinske rezistencije koje ne smete ignorisati
Insulinska rezistencija se razvija postepeno i u početku ne izaziva jasne tegobe. Ipak, promene u načinu na koji telo koristi glukozu utiču na apetit, raspoloženje, energiju i telesnu težinu.
Simptomi insulinske rezistencije su rezultat toga što glukoza ne ulazi pravilno u ćelije, pa organizam istovremeno trpi manjak energije i hiperglikemiju.
Najčešći simptomi uključuju:
- Pojačanu glad i želju za rafinisanim ugljenim hidratima, naročito nakon obroka;
- Prekomernu žeđ;
- Učestalo mokrenje;
- Lako dobijanje na težini i otežano mršavljenje;
- Nakupljanje masnih naslaga, posebno u predelu stomaka;
- Pospanost i zamor posle jela;
- Nedostatak energije i hroničan umor;
- Neredovan menstrualni ciklus kod žena;
- Lošu koncentraciju, rasejanost ili osećaj bezvoljnosti;
- Povišen krvni pritisak;
- Povećan obim struka.
Ovi simptomi ukazuju da telo više ne reaguje pravilno na insulin i da se višak glukoze zadržava u krvotoku umesto da postane izvor energije za ćelije.
Kako se dijagnostikuje insulinska rezistencija?
Insulinska rezistencija se retko otkriva u ranoj fazi jer obično ne izaziva jasne simptome, sve dok pankreas uspeva da proizvodi dovoljno insulina da nadoknadi smanjenu osetljivost ćelija. Zbog toga se sumnja na ovo stanje često javlja tek nakon laboratorijskih analiza koje pokazuju povišen šećer, insulin ili promene u lipidnom statusu.
Dijagnoza se, kada je ovo stanje u pitanju, postavlja kombinacijom kliničke procene i laboratorijske analize i testova koji se rutinski rade i kod nas:
- Test tolerancije na glukozu (OGTT): meri nivo šećera u krvi nakon konzumiranja rastvora glukoze i pokazuje kako telo reaguje na njen unos.
- Test glukoze u krvi (Fasting Blood Glucose): meri nivo glukoze nakon 8–12 sati bez hrane; povišene vrednosti mogu da ukazuju na insulinsku rezistenciju ili predijabetes.
- Test insulina (Fasting Insulin): određuje količinu insulina u krvi nakon posta; povišen nivo sugeriše da telo proizvodi višak insulina kako bi prevazišlo otpornost ćelija.
- HbA1c test (glikozilirani hemoglobin): pokazuje prosečan nivo šećera u krvi tokom prethodna tri meseca i pomaže u proceni regulacije glukoze.
- HOMA-IR indeks: izračunava odnos glukoze i insulina i procenjuje stepen insulinske rezistencije.
Ako pregled i njegovi rezultati ukažu na poremećaj, lekar može da preporuči dalje korake kao što su promene u ishrani, povećanje fizičke aktivnosti i, po potrebi, terapiju koja pomaže da se smanji opterećenje pankreasa i stabilizuje nivo glukoze.
Koje su posledice ukoliko se ne leči insulinska rezistencija?
Kada se insulinska rezistencija ne prepozna i ne kontroliše kroz vreme, poremećaj u upotrebi glukoze postaje trajan. Pankreas tada neprekidno proizvodi velike količine insulina, što postepeno menja funkciju ćelija i organa koji zavise od stabilnog nivoa šećera u krvi.
Najčešće posledice nelečene insulinske rezistencije su:
- Prelazak u dijabetes tipa 2, jer ćelije više ne mogu da reaguju ni na visoke koncentracije insulina.
- Zadebljanje krvnih sudova i povišen krvni pritisak, što povećava rizik od srčanih i moždanih oboljenja.
- Nakupljanje masti u jetri (nealkoholna masna jetra), koje može da dovede do oštećenja jetrenog tkiva.
- Poremećaji menstrualnog ciklusa i plodnosti kod žena, zbog uticaja insulina na hormone jajnika žena.
- Ubrzano starenje ćelija i hroničan umor, jer energija iz glukoze ne dospeva pravilno u tkiva.
Dugoročno, nelečena insulinska rezistencija ne utiče samo na nivo šećera, već menja hormonsku i metaboličku ravnotežu organizma, stvarajući osnovu za razvoj hroničnih bolesti.
Kako se leči insulinska rezistencija?
Lečenje insulinske rezistencije podrazumeva promene koje vraćaju telu sposobnost da ponovo pravilno reaguje na insulin. Kada je lečenje u pitanju cilj je stabilizacija nivoa šećera u krvi i smanjenje opterećenja pankreasa kroz prilagođenu ishranu, fizičku aktivnost, suplementaciju i, po potrebi, lekove.
Promene u ishrani
Ishrana ima presudnu ulogu u regulisanju insulinske rezistencije kao i drugih bolesti. Potrebno je smanjiti unos rafinisanih šećera, belog brašna i prerađene hrane, a povećati unos vlakana, povrća, zdravih masti i proteina.
Stabilan unos složenih ugljenih hidrata uz redovne obroke pomaže da se održi ujednačen nivo glukoze.
Fizička aktivnost
Redovno kretanje povećava osetljivost ćelija na insulin. Aerobne aktivnosti poput hodanja, plivanja ili vožnje bicikla poboljšavaju iskorišćavanje glukoze u mišićima i smanjuju potrebu za većom količinom insulina.
Vežbe snage doprinose povećanju mišićne mase, koja je metabolički aktivno tkivo. Više mišića znači bolju potrošnju glukoze i dugoročno manju insulinsku rezistenciju. Kombinovanje aerobnih i anaerobnih vežbi daje najstabilnije rezultate, posebno kada postoji kontinuitet.
Upotreba suplementacije
Suplementi mogu pomoći telu da bolje koristi glukozu i da smanji stres u ćelijama koji nastaje zbog poremećenog metabolizma. Neki od njih utiču na rad mitohondrija, izvora energije u ćelijama, i time poboljšavaju njihov odgovor na insulin.
Jedan od suplemenata koji ima dokazano dejstvo je NMN suplement, koji povećava nivo molekula NAD+ koji učestvuje u pretvaranju hranljivih materija u energiju i podržava regeneraciju ćelijskih funkcija i tako doprinosi stabilnijem nivou šećera u krvi i smanjuje metabolički stres.
Upotreba lekova kada je potrebno
Ako promene u ishrani i fizička aktivnost nisu dovoljne, lekar može da uvede metformin, lek koji smanjuje stvaranje glukoze u jetri i povećava osetljivost ćelija na insulin. U nekim slučajevima koriste se i drugi lekovi koji utiču na regulaciju šećera ili telesnu masu. Terapija se uvek sprovodi uz nadzor lekara i praćenje laboratorijskih vrednosti.
Zaključak
Iako borba s insulinskom rezistencijom zahteva strpljenje i upornost, svaka promena koja vraća telu ravnotežu donosi stvarne rezultate.
Pravilna ishrana, kretanje i odgovarajuća podrška suplementima ili terapijom mogu preokrenuti tok ovog poremećaja i obnoviti prirodnu sposobnost organizma da održava zdravu ravnotežu šećera i energije.