Na rekama se stalno nešto dešavalo, tamo je uvek bilo posla za sve koji su mogli da povuku i tegle, u svakom slučaju – reke su se mnogo više i intenzivnije koristile nego danas.
Srpsko brodarsko društvo je imalo krajem XIX veka 8 brodova (što putničkih, što teretnih i brodića) pa su beogradske reke mnogo bile idealan način za nabavku namirnica „s’one strane, iz Austrougarske“ – iz Zemuna. Kojim se lađama i brodićima nabavljala roba?
Dereglije su bile velike drvene lađe koje su iz Bosne donosile tovare cepanica za ogrev, iz Vukovara su se donosile lubenice, a žito iz drugih krajeva. Dereglije su uz vodu morali vući konji ili sami ljudi: na dugom konopcu ljudi bi se upregnuli pa tako idući stazom uz obalu teglili teret danima. To je zaista bilo naporno…
Džakovi i cepanice bi istovarivali tu na stovarištima pa volovskim kolima razvozili kućama, kafanama, školama. Niz Savu su se mogli videti splavovi koji su išli do beogradske klanice ka Pančevačkom mostu.
Solaricama se prenosila so iz Vlaške, Drinom su se kretale vro duge uzane lađe sa uzdignutim prednjim i zadnjim delovima, lađe plitkog gaza zvale su se „korabli“ i nosile žito i lakšu robu. Lađe su inače bile na vesla i jedra, raznih veličina.
Neka od putovanja čamcima ostala su zabeležena u i literaturi, Matija Nenadović je 1805. Dunavom kretao za Rusiju, i to putovanje opisao u svojim memoarima:
„Ovako se navezao Kolumb sa svojom družinom na sinje more da nađe Ameriku, a mi se vozimo danas da nađemo Rosiju za koju ništa ne znamo gde je…“
Kako su se snadbevali obični Beograđani?
Jedna od Beograđanki koje su odrastale u blizini Karađorđeve ulice na samom kraju XIX veka, Nevenka, Neva Stojanović u svojim sećanjima piše:
„Domaćinstva su hleb kupovala na raboš: pekar i mušterija imali su dva jednaka štapića i kad mušterija dođe, pekar zaseče recku na oba štapića, koja drži paralelno jedan uz drugi; koliko hlebova toliko zareza. Na kraju nedelje ili meseca uporede se raboši, izbroje recke i plati hleb. Na raboš su bakalnice davale i gas, šećer, brašno„.
Da, tada je u Beogradu živelo 60.000 ljudi pa je sve bilo jednostavnije i lakše…
Hleb se pekao u furundžinicama, pekarama sa velikim zidanim pećima sa ognjištem za drva. Makedonci su uglavnom držali ove pekare, sa posebnim prostorijama za mešenje hleba-mumurlukom sa naćvama (korito za zamesivanje testa).
Zanimljivo je da su okolna domaćinstva često donosila tepsije i đuveče, pite, gibanice, prasce, jagnjiće i ćurke na podvarku da peku u ovim ognjištima jer bi se tu ispeklo bolje nego na domaćim štednjacima. U Manakovoj kući se nekad nalazilo sačuvano jedino takvo staro ognjište.
Najviše svežih namirnica kako obični građani, tako i kafedžije nabavljali su na pijacama.
Ispred Kapetan Mišinog zdanja nalazila se najvažnija i najposećenija Velika pijaca, puna stabala, kaldrmisana. Od tog mesta ka Kolarčevom univerzitetu prostirao se lep park sa jedinom spomenikom tada – statuom Josifa Pančića.
Robu su seljaci donosili na taljigama i volovskim kolima, zapregama, pa na kaldrmi prostrli ponjave i džakove i na njih istresli luk, krompir, kupus, a domaćice birale robu.
Ribari su prodavali živu ribu – som, girice, skuša praćakali su se u koritama sa vodom na klupicama na ulici.
Osim ove, Beograđani su imali i: Kalenića guvno, Đeram pijacu, Zeleni venac, Cvetni trg, Cvetkovu pijacu.
Čuvena kafana „Cvetkova mehana“ se nalazila tamo gde Bulevar pravi nagli zavijutak prema selu Mali Mokri Lug. Bila je to solidna, dugačka zgrada sa tremom pod stubovima, ispod koje se nalazila pijaca puna korpi i tezgi sa namirnicama, a seljaci stajali pored zaprega nudeći robu. Tako su ceo kraj i pijaca dobili ime po ovoj kafani.
A iz drugog grada, „čak od preka“ iz Zemuna, lađom do Save u pristaništu dolazile su u Beograd piljarice sa obramicama. One su imale specijalne pogranične propusnice i svaka bi zauzela svoje mesto u ulici Velike stepenice (ova ulica spaja Karađorđevu i Parisku ulicu).
U sećanjima Neve Stojanović saznajemo da seljaci iz okolnih sela Beograda nisu uzgajali grašak, karfiol, spanać, zelen, šargarepu. To povrće se kupovalo isključivo od zemunskih piljarica.
Karfiol je recimo bila sasvim nepoznata biljka, i samo retki Beograđani koji su živeli u inostranstvu su znali za njega. Od ovih vrednih žena kupovao se i sir, somborski i švapski iz Vojvođanskih sela gde se u stvari zapadnjačka kuhinja uveliko bila odomaćila. Kasnije, posle Prvog rata otvorile su se i prave piljarnice, dobro snabdevene, koje su čitavog dana bile otvorene.
Kiselo mleko su donosile „čokalije„, Makedonci koji su na obramicama nosili plehane kutije, a u njuma zemljane čančiće sa kiselim mlekom. Pilići su se donosili iz Mladenovca, vozom, pa su taj jutarnji voz zvali „pilićarski“. Inače, domaćice su volele da kupe živu pernatu živinu pa su ćurke, guske i pilići donošeni vezivani za noge, s glavom na dole, i često prodavani na stočnoj pijaci na Smederevskom drumu (sada su tu Tehnički fakulteti).
Šarenilu i gužvi doprinosili su i karavani Užičana sa malim brdskim konjićima koji su raznosili drveni ugalj-ćumur. Donosili su ga u džakčićima, a obavezno bi se našlo mesta na dnu korpe i za pršutu dimljenu i slaninu. Da, tada su i pegle radile na ugalj, tako da su gazdarice morale imati u kući i ovu garavu stvarčicu.
Ogrev za zimu Beograđani su kupovali kraj Dunava i Save, na drvarama. Skladišta su bila puna unakrst složenih cepanica koje su tovarene na špediterska kola. Bilo je tu i testeraša sa naslonima i testerama koji su dolazili do mušterija gde bi pored kuće ili u dvorištima sekli i testerisali drva.
Mesarnice/kasapnice su bile tada u Siminoj ulici i oko nje.
U njima je meso visilo na kukama i čengelama u izlogu. Vrhunska delikatesna radnja mesa Italijana Karla Perola nalazila se na uglu Knez Mihailove i Sremske (zahvatala je dugačak deo Knez Mihailove ulice) a pored radnje se nalazila i njegova poznata kafana Druga Kuća sa salom i baštom. Ovaj ugostitelj je nabavljao mesne prerađevine i specijalitete za diplomatski kor i uticajne političare.